Igrališta premazana mašću i smeće na Podbari

pedeset godina živim u Bem Lilike kod nas ispred zgrade su bila dva betonska stola na kojima su generacije odrastale i družile, sve dok novi "komšija" sa prvog sprata nije počeo da ih poliva starim uljem i da stavlja staklo od polupanih flaša na njih da bi kao vrhunac svega i porušio ih ! ode sa stolovima deo našeg detinjstva !

Kad se naviknu da negde bacaju otpad, tesko ih je od toga odviknuti. Ocisti se, oni opet.

Ovo nije nikakva retkost.Kada govorim pred obicnim svetom kako je ovaj grad zapusten i prljav,vecina me gleda kao sa Marsa da sam stigla i uopste ne razumeju jednostavne reci.Novi Sad je vise od 20 godina totalno ispusten iz ruku i sada mi se cini da to ima veze sa neznanjem i neradom, a manje-vise sa partijskim knjizicama.Komunalna preduzeca zastala u nekim 80-tim godinama proslog veka kada je Novi Sad imao daleko manje stanovnika i bio mirna palanka.

Koliko kosta kvadrat na keju? Bas me zivo zanima, jer ko tamo moze da zivi pored onog smrada, ja ne znam. Kao da zivis pored otvorene i prelivene septicke jame.

Podbara je skroz na skroz propala. Odrastao sam bas na stotinjak metara od tog igralista osamdesetih godina. Tada je to bio jedan veoma lepo uredjeni parkić sa travnjakom i odrzavanim drvoredima. Kroz parkić je prolazila jedna uska stazica a u njemu smo se kao klinci igrali. Parkić su održavali okolni stanari penzioneri. Manja deca su se po pravilu igrala u parkiću do podneva a oni malo stariji klinci od podneva pa do oko 7 uvece, leti do oko 9 uvece. Tada bi se svi povlacili i ostavljali parkić u miru i tišini da stanarima u okolini ne bi pravili buku. U to vreme nas je obilazio i milicioner pozornik, razgovarao bi sa nama klincima, gledao je da se ne desavaju neki problemi. Sveštenik koji je stanovao u blizini bi nas neki put pozvao u crkvu i delio nam naforu, pricao je sa nama, ali nas nikada nije nagovarao da i dolazimo u crkvu na sluzbu. To je ostavljao nasim roditeljima na volju da li zele ili ne zele da nas puste same ili da nas dovedu u crkvu. Nekima su roditelji branili, nekima nisu, ali smo vremenom i oni kojima su branili i nama kojima nisu branili poceli da dolazimo u crkvu. Kada bi se igrali u parkiću i culi zvona znali smo da pocinje sluzba. Ako nam je igra tog trenutka bila zanimljiva ostali bi da se igramo a ako nije pokupili bi se i otisli u crkvu. Cak je bilo i Hrvata, Madjara i Slovaka medju nama. Kada bi usli u crkvu nasalili bi se sa njima na nacionalnoj osnovi, ali nam je sveštenik uvek govorio da smo svi ljudi i da ne bi trebali da ih zadirkujemo. Bilo je super u tom parkiću a onda su pocetkom devedesetih dosli neki divlji i rasterali nas pitome. Od tada je rasulo, niko nikog ne postuje, nisi vise znao ko ti je prvi komšija, krenule zurke, buka, divljanje. A onda su samo jednog dana ovi iz grada nasuli sljunak preko travnjaka, posekli većinu stabala, postavili ljuljaske, klackalice i shebali ceo kraj. Sada to vise lici na deponiju nego na igraliste, klinci do 2 ujutru divljaju, cugaju pivo, duvaju lepak, tuku se a leti turiraju skutere. Divlji zapad. Srecom pa se odselih davnih dana odatle da mi srce ne raspukne i da ne gledam kako su nekadašnju oazu na Podbari uskrnavili.

Iz teksta je sve istina.Zivim u ovom delu grada,svaki dan to gledam,sta cu,za bolje ne znam.Ne mozemo nekoliko nas da cistimo sve to , dodje dan kad vise ne mozemo.Uglavnom , svi se poznajemo,ali je veoma nezgodno da se upre prst u nekoga I sve mu se kaze u lice.Treba I grad da pomogne u ciscenju svog tog smeca I sve sto je navedeno u tekstu da ne nabrajam.

Nekada su Podbarčani bili domačini/neki su i danas/Zi-
mi se čistio sneg a s jeseni lišće.Sada se baca đubre,
pored kontajnera,pored porte crkvene,pored trafo sta-
nice i gde god se stigne.Stanovnici iznose šut iz re-
noviranih stanova i kuća,stare prozore,cigle,a da ne govorim o starom nameštaju.Teško je platiti kamion
1.000,oo-1500,oo dinara da svako svoj krupni otpad iz-
nese na deponiju.O glasnoj muzici tokom cele noći i
jutra da i ne govorim.Ovo ne rade deca već ODRASLI.
Dragi PODBARČANI loši ste primeri svojoj i komšijskoj deci.Toliko od podbarčanina koji je još uvek domaćin.

Na naselju i limanima jedino imate dovoljno parkinga, zelenih povrsina i uopste prostora za zivot jer nema novogradnje koja je unistila grad.